Zaglavili ste. Kad dođe do toga da zakoračite, odjednom su vam noge ful teške, magli vam se pred očima i ostajete na mjestu. I nezadovoljni ste zbog toga.
Znate ono kad ste već neku životnu situaciju milijun puta pretresli u glavi, ispričali ste već svim prijateljima (i neprijateljima) kako je to bilo, jasno vam je što trebate napraviti da biste se pomaknuli, ali i dalje ne ide.
Zaglavili ste. Kad dođe do toga da zakoračite, odjednom su vam noge ful teške, magli vam se pred očima i ostajete na mjestu. I nezadovoljni ste zbog toga.
Stvari koje vas vesele već pomalo gube svoju magičnu moć
Ali jednostavno vam ne ide da se pomaknete. Makar bilo jasno i vama i vašoj okolini i svetom Petru da tu nema kruha za vas. I nezadovoljstvo raste. Sve ste bezvoljniji, i neke druge stvari koje vas vesele već pomalo gube svoju magičnu moć da vas oraspolože i lagano tonete. Nije samo da stojite nego kao da ste se i unazadili.
Neki crv vam ne da mira. Opet evaluirate situaciju, pa možda bi mogao napraviti još ovo i ovo da to spasim, možda se nisam dovoljno trudila, možda sam ja u krivu, možda sam luda, možda svi to vide drugačije od mene, možda griješim dušu što to mislim, možda ovo, možda ono…. Ali nezadovoljstvo je i dalje tu.
Ako ste na trenutak lucidni i racionalni, jasno vam je da ste odvagali sve za i protiv, i da to više nema smisla za vas, i ponese vas misao joj, kad ja to konačno napravim, kad to promijenim, sve će biti bolje. Na rubu ste prvog koraka. I onda opet nazad. Ali možda… I tako u bezbroj milijuna krugova.
Zašto nam je tako teško priznati si da nešto ne ide? Da nije za nas? Da smo dali sve od sebe i da imamo pravo tražiti nešto bolje? Svima nam se to dešava. U vezama koje nemaju budućnost, na poslovima koje radimo, a koji nas više ne vesele, s odnosima koji više nisu ono što su nekad bili, s propalim projektima koji odavno već nikuda ne vode. Teško nam je pustiti.
Poznato i loše ili nepoznato i dobro
Dijelom hranimo neku bezrazložnu nadu da će se desiti neko čudo koje će to sve vratiti na trenutak kad je imalo smisla i kad je bilo dobro. Dijelom sami sebi ne vjerujemo jer imamo ideju da ne može biti bolje ili da to ne zaslužujemo. A u pozadini svega toga je strah. Ogroman strah od nepoznatog.
I blato je dobro makar smrdjelo i prljalo nam duh svakodnevno jer nam je ta kaljuža već dobro poznata i baš nam u neku ruku i paše valjati se u njemu. Nema veze koliko nešto nije dobro za nas, bar je poznato. S druge strane se nalazi bolji život, ali sami si ga sebi oduzimamo. Jer nas je strah. I koliko god strah bio dobar kad nas odvrati od neke realne opasnosti, u ovakvim slučajevima je paralizirajući i radi protiv nas.
Ne slušajući sebe, sve se više poklapamo i postajemo sve nezadovoljniji i mrzovoljniji. I to ne jenjava. Upravo suprotno. Raste i polako, ali sigurno nagriza i druge sfere života koje možda i nisu trenutno tako loše.
Biti hrabar ne znači da se ne bojiš, već da radiš korak naprijed usprkos tom strahu. Zato skoči. Slušaj sebe. Saznaj više na Ivaninoj stranici: www.ivanastulic.com
